Опис: Робусно дрво које у погодним условима нарасте и до 50 m висине и доживи дубоку старост. Крошња заобљена, на стеновитим теренима изузетно широка, засвођеног, готово хоризонтално заравњеног врха. Кора је дебела, неправилно испуцала, сива до тамносмеђа. Младе гранчице бледосмеђе, голе; зимски пупољци јајолики, зашиљени и благо смоласти. Старија стабла су склона да изгубе доње гране. Дугоигличасти четинар, чије иглице расту у снопу од 2 у беличастом рукавцу, бледо- или тамнозелене, круте, дугачке 8–18 cm а широке 1,5-2 mm; поседују 3-17 смоластих канала.
Једнодомо дрво: мушке цвасти (стробиле) смештене су у групама при врху овогодишњих гранчица, а женске (шишарке, шишарице, чешери) су седеће, сјајне, ± висеће, након сазревања семена и отварања у пролеће, опадају.
Екологија: Хелиофит (врста светла) и ксерофит (врста прилагођена сушним стаништима). Природно преферира топлије експозиције на кречњачкој, доломитској и серпентинској подлози. Осим чистих састојина, изграђује заједнице са великим бројем лишћарских и четинарских врста. У западној Србији широко је распрострањена заједница црног и
белог бора. Као
пионирска врста важна за пошумљавање стрмих терена, пошто може расти на готово вертикалним литицама.
Распрострањеност: Пореклом из СЗ Африке, ЈЗ Азије и Европе. Најчешће расте на надморској висини од 400 до 1300 m. Широко култивисан.