Опис: Трновито, 5-8 m високо мање дрво или жбун. Честа врста у градским дрворедима, сади се због отпорности и незахтевности. Лист је код неких форми црвен (
var. nigra, f. atropurpurea, subsp. pissardii) али је плод у дивљим сортама чешће светлољубичасте или жуте боје (
subsp. myrobalana). И цвет долази у белој и љубичастој варијанти. Лист је благо назубљеног обода, мали (није дужи од 4 cm), на петељци дугој 5-30 mm. Због изгледа плода ову врсту зову и "трешњо-шљива" (енг. Cherry-plum): плодови су ± округло-јајасти и мањи од оних које познајемо код гајене шљиве (2-3 cm) а боја им варира од црвене и наранџасте па до нијанси других боја. Цвета веома рано, још за снегова, у марту, а није ретко да процвета и више пута у сезони, па чак и за благих зима. Цветови су пречника 18-25 mm (код неких сорти и већи, до 40-45 mm). Чашица је зелена или црвенкаста, 8-15 mm у пречнику. Латица има 5, али код хибридних сорти може да буде и више, дуге су 5-15 mm а широке 3-10 mm, овалне или објајасте. Цветови расту у карактеристичним скуповима од два или три, у исто време са листањем. Доста личи на
трношљиву – коју карактерише сличан али јарко наранџаст плод.
Екологија: Иако је у природи веома распрострањена врста, од давнина се и култивише, данас углавном као дрво украсних листова (хибриди са источноазијским врстама, нпр.
Prunus ×
blireana – јапанска црвеноцветна шљива) и као подлога на које се калеме друге врсте у воћарству. У аграрним срединама са мало дрвећа, заједно са
трњином гради жбунасте састојине – природне
живице – на међама, поред пруга, на бранама канала итд. које су
кључне за опстанак дивљачи. Релативно добро се шири семењем, које вероватно разносе птице.
Распрострањеност: Пореклом из Кавказа и јужне Азије а у Европу су га унели још Римљани. У северној Америци се такође одомаћила путем култивисања.