Опис: Густо разгранат жбун висок 1-3 (5) m, округласте крошње и грана које се завршавају бодљом (лат. spinosa = трновит). Из корена са обилним вегетативним изданцима. Листови елиптични, оштро тестерасте ивице. Цвета још пре листања, бели цветови (IV-VI) појединачни и врло бројни (медоносна биљка). Плод плавичастоцрна коштуница, киселог, опорог укуса; када промрзне јестив, погодан за џемове. У листу има витамина C, а сушени цвет се користи као чај у народној медицини. Трњина је важна и као хранитељка многих инсеката, нпр.
пругастог једрилца, љупког
трњинара, као и ретког монофагног лептира
Coleophora adjectella.
Екологија: Хелиофилна (светлољубива) и ксеотермна врста (ксеротерм: организам прилагођен за живот у сувим и врућим условима) карактеристична за умереноконтиненталне шибљаке (ass.
Prunion spinosae). Расте у шикарама, живицама поред путева, на ободима и чистинама шума од низина до горског појаса, најтипичније у светлим храстовим шумама. Честа на пашњацима који су настали крчењем, или на месту посечених некадашњих шума. У травнатим степама (на чернозему Војводине) је пионирска врста вегетације, његови густи жбунови представљају прву фазу природног зарастања, прелазак станишта у шумостепу (еколошки процес сукцесије се завршава затварањем у шуму, као највишем степену развоја флоре). У низији се шири само на запуштеним местима који су дуготрајно изостали од пашарења (бројна и на слатинама, јер трпи заслањеност а делимично и плављење). Баш колико је трњина – због тешког искорењивања – омражена у аграрним срединама, толико је битна за природу јер заједно са
трношљивом,
шипком,
дафином и другим фанерофитним врстама (
Raunkiær – phanerophyta) образује густиш који у непрегледној равници служи дивљачи као једино склониште.
Распрострањеност: Европа, Мала Азија, Тунис. Врста медитеранског порекла.