Опис: Жбун или ниско дрво, стабла високог свега 2,5-9 m, неправилне крошње и изданака који богато расту из корена. Дебло је кривудаво, тамномеђе коре са крупним, попречним лентицелама. Гранчице су танке, сивомрке, голе, мање-више висеће, са краткорастима. Лишће је елиптично-објајасто, на врху зашиљено, сужено на основи а по ободу просто или двоструко тестерасто са жлездицом на врху зубаца; по лицу је голо и сјајно а по наличју блеђе и без сјаја. Лисне петељке су дуге свега 1-3 cm па је лишће мање висеће него код обичне
трешње (Prunus avium). Залишће је линеарно, жлездасто назубљено, дуго до 6 mm. Бели цветови, њих 2-4 у штитастим цвастима, јављају се у априлу-мају, са неколико ситних листића при основи. Чашица је звонаста, цветне петељке дуге 2-3 cm. Плод је округласта или мало спљоштена, ружичаста, црвена или црна коштуница, сазрева нешто касније од обична трешње, најчешће у јулу. Ендокарп (коштица) се не одваја од меса.
Екологија: Светлољубива је и нарочито воли лако, растресито земљиште (песковите глинуше) на сувљим, довољно сунчаним положајима. У природи се јавља ретко и спорадично у појасу храстова, где је пратилац трешње. Отпорна је према мразевима.
Распрострањеност: Прапостојбина су јој Мала Азија и југоисточна Европа. Код нас плански гајена и понекад у подивљалим популацијама. Постоји у мноштву култивисаних сорти, које се гаје широм света. Код нас је популарна, позната као домаћа кисела вишња, а нарочито се интензивно гаји по Војводини, те око Београда, Смедерева, Чачка и Ниша, као и у Тимочкој и Неготинској Крајини. Од плода се прави ликер, сируп и слатко, а користи се и осушен. Од петељки плодова се традиционално справља чај.