Опис: Снажно листопадно дрво које у идеалним условима достиже и преко 35 m висине. Одликује га срцасто јајаст, али од других врста нешто мање проширен лист, са правилнијом, ± равно одсеченом основицом. Листови су шиљатог врха, равномерно перастог руба, голи с обе стране, доста велики (дуги 22-23 cm), расту наизменично распоређени на гранама. Петељка гола; ± седећи приперак 6-9 cm дуг, око 1,5 cm широк и на петељци нешто сужен. Крошња широко округласта, са ± висећим млађим гранама. Гранчице голе, у младости зеленкасте, касније тамне. Кора код старијих стабала тамна, подужно испуцала. Жућкастобели цветови са по 5 чашица и 5 латица (и 5 закржљалих прашника, који код осталих врста недостају) окупљени су у цвасти са по 5 или више цветова на врху петељке, која има широк кожасти залистак (карактеристичан за цео род, који потпомаже разношење семена). Цветови (V-VI) су миришљави, имају
стаминодије (као код наше
беле липе). Плодови округли до елипсоидни, 4-5 mm у промеру, маљави, без ребара.
Екологија: Успева на свим типовима тла, декоративно је и медоносно дрво.
Распрострањеност: Као што јој и име каже, пореклом је из Северне Америке, а унесена је у Европу као парковско дрво око 1752. године. Образује већ са домаћим врстама и спонтане хибриде, што отежава распознавање. Најзначајније популације расту по парковима и дрворедима Врњачке бање и Београда, где се сади од прве половине 20. века.