Царство: Plantae
Тип: Tracheophyta
Класа: Magnoliopsida
Ред: Lamiales
Фамилија: Lamiaceae
Род: Salvia

Опис: Вишегодишња, 60-100 cm висока биљка. Стабљика угласта, без листова, у горњем делу разграната. Приземни листови расту у розети, троугласто-јајасти или троугласто-копљасти, дуги 15-30 cm, 6-10 cm широки, ресастог обода и одоздо сивкасто маљави. Цвасти при цветању (V-VII) висеће, густе, са ситним брактејама. Чашица 5-8 mm дуга, руњасто длакава, с тачкама жлезди етеричног уља. Лилаво-плава круница је дуга 1-1,5 cm. Плод ситан, елиптични орашак.
Екологија: Права је степска биљка. Расте на сувим кречњачким падинама, на шумским ободима, у исконским Панонским пустарама. У Европском делу ареала расте искључиво на очуваним ливадама аутохтоне шумостепе (ас. Salvio nemorosae–Festucetum rupicolae). Постглацијални је реликт лесно-степске вегетације и због нестајања те еколошке нише једна од најугроженијих биљака. У Србији је изумрла (иако се још званично води на листама за заштиту). До почетка 20. века била је честа врста у средишњем делу Панонске низије, па и у појединим деловима Војводине – данас се више не може реконструисати где, али сигурно на локацијама код Сомбора, Футога и на степским падинама Фрушке горе (Главица – данас уграђено викенд насеље).
Распрострањеност: Преостале популације живе на тачкастим локацијама источне Европе, те у европском делу Русије и у Кавказу. Сматра се да глобално није угрожена врста пошто преко Карпата још постоје релативно јаке популације, али и њих сужава преоравање. Највише их је остало у Украјини, а нама најближе расте у јужној Мађарској, где достиже (као што је достизала и код нас) крајње западну границу распрострањења. Поступак вештачког сејања ин витро дао је добре резултате, тако да би могла да се реинтродукује и у Србију, под условом да се поврате и заштите њена уништена станишта, а без којих биљка не може да опстане.

Законска заштита