Опис: Зимзелено дрво карактеристичне, уско пирамидалне крошње, високо 30, до (највише) 50 m. Дебло витко, широко до 50-60 cm, кора танка, црвеносмеђа, љушти се у плочицама неправилног облика. Гране танке, при врху крошње уперене нагоре, у средини хоризонталне а према доле нешто висеће, али са уздигнутим врховима. Пупољци ситни, без смоле, са шиласто издуженим доњим љуспама. Четине (иглице) у пресеку ромбично пљоснате, дуге 10-20 и широке до 2 mm, тупе или зашиљене али меке (не боду); с горње стране су сјајне, тамнозелене и без стома, испод са две беличасте пруге стоминих отвора (слично
јели). Мушки ресолики цветови (IV-VI) светлоцрвени, висе; женске цвасти (младе шишарице) љубичасте, усправне. Зреле шишарке (X-XI) висеће, дуге 5 cm, сјајне, црвеносмеђе. Семе објајасто, дуго 2,5-3 mm и широко око 1,6 mm, са криоцетом дугим 5-7 и широким 4-6 mm.
Екологија: Расте претежно на северно експонираним стрмим кречњачким падинама, у уским струговима, на обронцима, литицама и блоковима стена. Изузетно се јавља и на серпентиниту – у мешовитим црно-белоборивим шумама. Насељава простор између 400 и 1700 m. Гради чисте састојине (
Piceetum omoricae) или улази у састав мешовитих лишћарско-четинарских шума са смрчом, јелом, белим и црним бором, буквом, јавором, брезом, јасиком, црним грабом, јаребиком и др. (
Abieto-Picetum, Illyricum picetosum omorikae, Ostryo-Piceetum omorikae). На локалитету Митровац на Тари (плато Црвене Баре), на тресетном земљишту гради реликтне заједнице са црном и сивом јовом (
Omorikae-Piceeto-Alnetum glutinosae).
Распрострањеност: Ендемит Динарског горја у централном делу Балканског полуострва. Ареал врло мали, састоји се од четри одвојена дела: централни део смештен око средњег тока Дрине на подручју Вишеграда, Сребренице, Рогатице, Фоче и Бајине Баште. Од преостала три мања подручја два се налазе у Босни на Вигор планини и на планинама Радомишље и Звијезда, а треће се налази у клисури Милешевке у Србији. Најпознатије налазиште (и
locus classicus одакле ју је 1876. први за науку описао Јосиф Панчић) су Заовине на планини Тара, а може се наћи и на Тариним огранцима Видача и Црни врх. Врста критички угрожена и у спонтаном повлачењу, а највећа опасност прети од бесправне и неконтролисане сече, као и од шумских пожара.